Što ste prvo ugledali na ovoj slici? Odgovor vas može vrlo iznenaditi!

Što ste prvo ugledali na ovoj slici? Odgovor vas može vrlo iznenaditi!

U ovom je testu samo 1 pitanje. Ali rezultat će vas zaintrigirati, piše uspesnazena.com. Ono,
Home 24 sata, Zdravlje 5 May 2019 300 Pročitano

Psihijatar dr Zvezdana Stojanović sa VMA: Ovo su prvi znakovi psihoze

Neurotski poremećaji su lakši psihički poremećaji, i neke od neurotskih simptoma ima svako od nas, u manjem ili većem obliku

Mentalno zdravlje je decenijama, pa možda i vekovima bilo tabu tema. Ljude je bilo sramota da priznaju da neko njima blizak pati od psihičkih bolesti, a situacija je, nažalost, i danas neretko ista.

Baš zato što su mentalne bolesti “iste” kao i bolesti srca ili kostiju, u smislu da postoje lekari i lekovi koji ih leče, i zato što nije sramota biti bolestan jer su te stvari van naše kontrole, danas za Stil.kurir.rs otvoreno o psihozi govori docent dr Zvezdana Stojanović sa Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije:

U čemu je razlika između psihoze i neuoroze?

Psihoze su ozbiljan, težak psihički poremećaj, koje zahteva najčešće doživotno lečenje lekovima, odnosno antipsihoticima. Najjednostavnije objašnjenje, kako bi porodica, sama osoba koja ima probleme shvatili šta mu se dešava, jeste da je psihoza sve ono što jasno odstupa od realnosti, na primer slušne halucinacije, paranoidne ili druge čudne obmane, neorganizovan ili neobičan govor, razmišljanje i ponašanje. Dok u psihijatriji postoje jasni dijagnostički kriterijumi za postavljanje dijagnoze psihotičnog poremećaja.
Sa druge strane, neurotski poremećaji su lakši psihički poremećaji, i neke od neurotskih simptoma ima svako od nas, u manjem ili većem obliku izraženom. U fazama kada su neurotski simptomi intenzivirani u sklopu stresnih životnih dešavanja, iscrpljenosti…, neophodna je pomoć psihijatra u vidu psihoterapije sa ili bez uključivanja psihofarmakoterapije, uglavnom antidepresiva. Primeri neurotskih poremećaja su panični napad, fobije, opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Koliko psihoza utiče na život pacijenta?
Nelečeni psihotični poremećaj značajno utiče na sve aspekte života pacijenta. Duži period trajanja nelečenih simptoma uzrokuje veće i trajnije oštećenje psihičkih funkcija i otežava oporavak pacijenta kada se lečenje započne.

Ako dominira tzv. pozitivna simptomatologija (halucinacije, deluzije, dezorganizovano ponašanje), osoba može da bude uplašena, uznemirena, ljuta što mu porodica i prijatelji ne veruju. U želji da se odbrani od opasnosti koju oseća ili pod uplivom halucinacija, može da bude i agresivna prema sebi i/ili drugima. Pacijent je okupiran ovim psihotičnim doživljajima, tako da ne može da uči, da radi, da se druži…

Ako dominira negativna simptomatologija, pacijent se povlači od svog socijalnog orkuženja, vreme provodi uglavnom u kući, gde i najobičnije i najjednostavnije obaveze ne obavlja.

I pozitivna i negativna simptomatologija odvlače pacijenta od realnog života u jedno autistično psihotično funckionisanje, sa zastojem i neefikasnošću u svim sferama života, odnosno socijalno, emotivno, profesionalno. Zbog otežane mogućnosti školovanja, rada, ovi pacijenti su neretko i egzistencijalno ugroženi.

Da li je čovek u stanju da prepozna da pati od duševne bolesti i potraži pomoć?

Sposobnost da osoba prepozna šta mu se dešava u psihijatriji se zove uvid. Ponekad osoba koja ima psihotični poremećaj ima uvid i prepoznaje šta joj se dešava i dolazi sama da potraži pomoć, jer vidi da je uznemirena, uplašena, da joj je koncentracija sve slabija i da ne može da ispuni zahteve porodičnog i radnog okruženja.

Mnogo je češće da osoba nema uvid i da ne želi psihijatrijsku pomoć. Ovakve osobe najčešće dolaze na lečenje na nagovor i pritisak porodice. Jako je bitno da osoba ima poverenje u nekog od člana porodice i da je posluša da dođe na pregled kod psihijatra.

U slučaju da pacijent i pored nagovaranja porodice ili prijatelja ne želi da dođe na pregled i da je agresivan prema sebi i/ili prema drugima, neophodna je prisilna hospitalizacija. Ovakav način lečenja je neprijatan i za porodicu i za pacijente, ali je u nekim slučajevima jedini način da osoba počne da uči i da prepoznaje šta joj se dešava.

Kako i sa svim hroničnim bolestima u medicini, tako i u psihotičnim poremećajima, osoba uči da prepoznaje simptome, pogoršanje i da se na vreme javi psihijatru kako bi se korigovala terapija i izbegla eventualna hospitalizacija. Sa druge strane, pacijenti sa neurotskim poremećajem uglavnom prepoznaju simptome i traže pomoć.

Kako prepoznati znakove psihoze kod osobe?
Psihotični poremećaj se odnosi na poremećaj mišljenja, emocija i ponašanja. Najprepoznatljiviji znak psihotičnog poremećaja jesu halucinacije i sumanute ideje.

Halucinacije se mogu javiti u svim čulima, ali su najčešće čulne tj. audtivne halucinacije. Bitno je naglasiti da osoba halucinacije doživljava kao stvarne. Glasovi komentarišu događaje, ponašanje pacijenta i ljudi iz njegovog okruženja, kritikuju, naređuju šta pacijent da uradi… Pored ovih neprijatnih, naredbodavnih glasova, halucinacije ređe mogu da budu prijatnog sadržaja.

Sumanute ideje (deluzije) su ubeđenja koja nemaju osnova u realnosti. To mogu da budu ideje odnosa (događaji u okolini se odnose na pacijenta), proganjanja (prate ga, muče…), uticaja (neko upravlja njihovim mislima, osećanjima, ponašanjem)… Odnosno osoba na primer ima doživljaj da je prate, prisluškuju, da neko vrši eksperiment nad njom, da joj je ugrađen čip, da joj čitaju misli ili ona može da čita misli, komunicira sa vanzemaljcima, bogom…

Pored halucinacija i deluzija, pozitivne simptome čini i dezorganziovano ponašanje. Odnosno ponašanje i govor su nesvrsishodni, netipični za pacijenta. Govor može biti nepovezan, teško razumljiv, ali može biti i jako usporen i isprekidan.

Ove pozitivne simptome porodica, pa i pacijent lako prepoznaju, dok je mnogo teže prepoznati negativne simptome. Porodica najčešće navodi da se pacijent ne druži, da govori monotono, kratkim rečenicama, da nema promene izraza lica tokom govora, takođe često opisuju i da pacijent slabo ili uopšte ne održava higijenu (ili je obavlja na neuobičajenim mestima u stanu), da nema koncentraciju za učenje, posao… Svako povlačenje, osamljivanje, gubitak interesovanja, prekid socijalnih komunikacija treba na vreme prepoznati, kako bi se potražila pomoć psihijatra, koji će na osnovu svog znanja i iskustva proceniti da li je u pitanju psihotični poremećaj.

Da li psihoza može da se izleči i kako?
Zahvaljujući napretku u medicni, kvalitet života je značajno pomeren ka boljem. Kao i druge hronične bolesti u medicini (na primer šećerna bolest, hipertenzija…), tako se i psihotični poremećaj leči lekovima tj. antipsihoticima.

Porodica i pacijenti se uče da budu strpljivi, jer je ponekad potrebno više nedelja, pa i meseci, da bi se primetilo kliničko poboljšanje i povlačenje simtpoma. Takođe uče da prepoznaju koliko im koristi donosi redovno uzimanje terapije, da je upravo terapija ta koja im omogućava da se školuju, rade, imaju porodicu, prijatelje… Svako izbegavanje terapije je praćeno intenziviranjem pozitivne i/ili negativne simptomatologije, odnosno nefunkcionalnošću pacijenta u svim sferama života. Treba imati u vidu da pogoršanje zbog neuzimanja lekova zahteva duže lečenje, lečenje većim dozama antipsihotika, kako bi se pacijent vratio na nivo na kome je bio pre prestanka uzimanja lekova, ali takođe postoji i rizik od trajnih oštećenja psihičkih funkcija, odnosno nemogućnost vraćanja pacijenta na prethodni nivo.

Lekovi za lečenje psihotičnog poremećaja su antipsihotici. Mehanizam delovanja antipsihotika je vezivanje i blokiranje dopaminskih, serotoninskih, noradrenalinskih i nekih drugih receptora u mozgu (tj. blokada funkcije tih neurotransmitera). Antipsihotici, kao i mnogi drugi psihofarmatici, treba da deluju nekoliko nedelja da bi ispoljili svoj efekat, iako blokadu receptora postižu trenutno. Antipsihotici postoje u obliku tableta i injekcija, koje imaju trenutno ili produženo dejstvo (tzv. depo preparati). Ako pacijent odbija uzimanje terapije ili često prekida sa uzimanjem antipsihotika, lek izbora je depo preparat koji se daje na 14 ili 30 dana.

Kao i kod drugih hroničnih bolesti u medicini, gde postoje pacijenti koji su loše kontrolisani i koji slabo reaguju na terapiju, tako i u psihijatriji postoji mali broj psihotičnih pacijenata koji su rezistentnti na lečenje.

Za kraj bih samo napomenula, što je posebno tužno i poražavajuće u psihijatriji, je da iako sporadično, postoje još uvek porodice koje kriju i čuvaju svog člana koji ima psihičkih problema, zbog straha od stigmatizacije ili zbog prevelike ljubavi prema njemu, ne shvatajući da su ga upravo takvim svojim stavom lišili mogućnosti da ima normalan život.

(Doc. dr Zvezdana Stojanović, psihijatar sa VMA kurir.rs)

Komentari

Komentari (Nema Komentara)

Želite li izraziti svoje mišljenje o članku?

Copyright © 2017 Mojvideo DotMe ⇔ Sva prava zadržava i dozvoljena upotreba uz postavljanje linka koji će upućivati ka Mojvideo DotMe Vesti Online Aktuelnosti dana iz Srbije, regiona i sveta
Vesti Online